July 30, 2021

Crnogorski četnici tokom Pete neprijateljske ofanzive: “Junački” otpor okupatoru

 Crnogorski četnici tokom Pete neprijateljske ofanzive: “Junački” otpor okupatoru

Piše: Jadranka Selhanović

Operacija „Švarc“ ili Peta neprijateljska ofanziva, bila je  udružena operacija sila osovine u kojoj je učestvovalo 126.000 neprijateljskih vojnika. Glavni cilj njemačkih okupacionih snaga bio je da se osigura zaleđe jadranske obale, jer je prijetila opasnost od iskrcavanja savezničnih snaga na Jadranu. Plan operacije bio je da se uništi  glavnina partizanskih snaga sa Vrhovnim štabom NOVJ, koji se tada  nalazio  u Durmitorskom kraju,  i da se razoružaju pripadnici četničkog pokreta koji su još uvijek imali savezničku podršku.

Operacija  „Švarc“ otpočela je 15. maja i trajala do 16. juna 1943. godine. Ovu neprijateljsku ofanzivu obilježila je čuvena bitka na Sutjesci.  Herojska, nadčovječanska borba partizana, koji su se našli u obruču višestruko nadmoćnijeg neprijatelja,  zadivila je i samog komandanta njemačkih trupa. O tome svjedoči izvještaj koji je njemački komandant, u vrijeme trajanja operacije, uputio njemačkoj vrhovnoj komandi.

… „komunističke snage pod Titovom komandom odlično organizovane i vješto vođene, rasplažu borbenim moralom koji izaziva čuđenje“.

Početak opercije „Švarc“ obilježilo je i razoružavanje četnika od strane Njemaca. Ovaj događaj, među istoričarima revizionistima često se koristi kao navodno dokazivanje četničkog antifašističkog djelovnja. Naime, razoružavanje četnika od strane Njemaca,  nastoje  tumačiti kao negiranje četničke kolaboracije sa okupatorom. Ustvari, revizionisti pokušavaju prisilno „zaboraviti“ sva predhodna četnička „činjenja“. A nadasve partizansku herojsku borbu za ranjenike-Bitku na Neretvi, u kojoj su se četnici, samo par mjeseci ranije, zdušno borili na strani neprijateljskih fašističkih snaga i doživjeli veliki poraz.     

Plan o razoružavanju četnika u Petoj neprijateljskoj ofanzivi bilo je izvršavanje  Hitlerove naredbe da  svaka naoružana formacija na  Balkanu bude uništena. Njemačko sprovođenje ove Firerove odluke, na što ukazuju neki dokumenti,  iznenadilo je italijanske okupacione snage.  U to vrijeme glavnina četničkih jedinica sa prostora Crne Gore, nalazila se u Kolašinskom srezu.  Njemačka vojska  ušla je u Kolašin 14. maja 1943. godine, koji je već godinu dana bio pod upravom četničkog vojvode Pavla Đurišića. Razoružavanju Đurišićevih  četnika od strane Njemaca, usprotivile su se italijanske okupacine vlasti, braneći vojvodu i njegove jurišnike  kao vjerne saradnike, dokazane u borbama protiv partizana.

No, kako je teklo razoružavanje četnika i što se sve  dešavalo tih dana u kolašinskom kraju,  detaljno u podužem izvještaju, opisuje četnički poručnik Mirko Kuklić, član komandnog sastava Limsko-sandzačkih četničkih odreda. Razočaran, kako navodi, bijednim držanjem četinika, Kuklić je, kao neposredni učesnik kolašinskog događaja, uputio izvještaj  10. juna 1943. godine, đeneralu Draži Mihailoviću.

Kuklić u izvještaju  navodi da su njemačke oklopne jedinice  ušle u Kolašin 14. maja 1943. godine i da je  njihovim ulaskom  u grad  nastala opšta panika.  Na poziv Njemaca četnici su bez otpora i bez opaljenog metka predavali oružje,  a predalo se i nekoliko četničkih komandanata, dok je vojvoda Đurišić utoćište i zaštitu potražio bjekstvom kod Italijana. Poručnik Kuklić, navodi  da je njemačka blic-racija izazvala nevjerovatan strah, koji se graničio sa ludilom, tako da su, kako kaže, četnici međusobno gurali jedan drugog u nepriliku samo da bi spasili sebe.

Slične scene Kuklic opisuje i prilikom odvođenja kolene  četnika prema Mateševu,  kojoj su Njemci pridružili i zarobljene partizane iz Četničkog kolašinskog zatvora. Za razliku od četnika, grupa partizanskih zarobljenika se prvom ukazanom prilikom  odlučila  na bjekstvo. Devetorica su uspjela da pobjegnu, dok su njih 16 ubijeni. Kuklić u pismu detaljno opisuje i dvodnevno držanje četničkih oficira i vojnika u logoru na Mateševu.

On navodi da se kod mnogih javlja „bijedan i smješan izraz težnje za spasom pa bilo pod kakavim bijednim uslovom i bilo na čiju štetu“, konsatujući da takvo držanje imaju skoro svi. Oni kojima se pružila prilika za bjekstvom, ne bježe iz straha, već se pravdaju, kakao kaže Kuklić, navodnom odanošću vojvodi Pavlu. Kuklić izvještava Mihailovića i o aktivnostima koje je preduzeo nakon izlaska iz logora. Obavještava ga  o pokušajima ponovnog organizovanja četnika, o susretu sa četničkim komandantom Đorđem Lašićem, dostavlja kadrovski prijedlog za  formiranje novih Limsko-sandzačkih četničkih odbora…….  

Izvještaj četničkog poručnika Mirka Kuklića o „Kolašinskom udaru“ koji je 10. juna 1943. godine uputio đeneralu Draži Mihailoviću,  objavljujemo integralno.

DOKUMENT:

MIRKO KUKLIĆ

10. juna 1943. g.                                                                                                            

  Položaj                                                                              

Izveštaj o kolašinskom

udaru i stanju kod

LSČO

10.06.1943. godine.

GOSPODINU MINISTRU VOJSKE, VAZD. I MORN.

                                                                                                                           Položaj

      Od komandnog osoblja Štaba LSČO i saradnika Pavlovih jedini sam koji je sada na slobodi i – zahvaljujući uspešno izvedenom bekstvu iz logorske žice – umakao Nemcima iz ruku, a očevidac sam  kolašinskog udara.

     Nemački udar na Štab i gro snaga LSČO desio se 14. maja t. g. ujutru.

     Uoči ovih dana /sve do 13. maja/ situacija je poznata Gospodinu Ministru: komunističke snage doprle do Crkvina /Morača,/ Vratla, Mojkovca, Slepač mosta; Nemci u svim garnizonima i na položajima severno od linije: Mateševo – Kolašin – Slepač most; Italijani u svojim dotadanjim garnizonima /Kolašin – 2 bataljona sa artiljerijom, utvrđeni na najbližim položajima i sa žicom opasanom oko varoši/; naše snage/ priličan broj ljudstva prestravljen navalom komunista i nailaskom Nemaca – obuzet samo željom da što pre vidi kuću i skloni glavu/ skoncentrisane uz sami Kolašin /na najbliže položaje nedaleko od žice/ a sa malo ljudstva u varoši.

     Shvatajući potrebu opreze od Nemaca naredili smo demontiranje štamparije krajem aprila i sklonili je u beranski srez a oko 5. maja spakovali svu arhivu Štaba i preneli i zakopali u beranskom srezu, ostavljajući samo malo ručne arhive neophodne za tekući posao. A 11. maja izbacio sam van žice /u Smjilagića polje/ i 2 r(adio) stanice sa dosta pribora jer smo, zajedno sa Pavlom doneli odluku da se noću 14/15. maja sa svim jedinicama /po prethodnom odabiranju ljudstva/ povučemo u šume za stalno. Pretpostavljao se udar Nemaca, razoružanje i internacija ali nikako za 14. maj, pogotovu što su Nemci /pri svom prvom upadu na našu teritoriju/ prvu pohvatanu i povedenu partiju četnika /njih oko 120, vratili natrag iz Peći i Mitrovice, vrativši i oružje i što su našeg Nač. Štaba koji je otišao za Andrijevicu /pošto je Pavle izvrdao poziv/ radi studije plana za akciju protivu komunista, – dočekali, primili i ispratili neverovatno „džentlmenski” /kako reče Rajo (Popović) /. A sve ovo pod unapred davanom garancijom Italijana kojima se mnogo, mnogo vere poklanjalo. A sam Pavle vrlo je često pominjao represalije /u slučaju borbe/ prema ovom inače malobrojnom i desetkovanom narodu.

     Sve se to skupilo u jedan neverovatan skup utisaka, zaključaka i odluka /to može sebi pretstaviti samo onaj koji je to preživeo/ te se tako, kao pred zlo izmaklo izvođenje predviđenog pokreta i to samo za 24 sata.

     Sada počinjem izlaganjem događaja koji su se sa mnom i oko mene odigrali /nisam svuda bio prisutan da bih  i te ostale video i osetio/, ali iz ovih se može sagledati potpuno jasna slika tog momentalnog neprijateljskog udara po nama, zatim neposredno stanje odreda iza toga i sadanje:

     14. maja oko 7 i po časova /pošto smo izbegavali bavljenje u Štabu/ pisao sam u stanu jedno naređenje kada me je vojnik /dosta kasno/ izvestio da su došli u Kolašin i oko njega Nemci sa motorizacijom. Potrčao sam pravo Pavlovom stanu da se dogovorimo šta ćemo a vojniku doviknuo da moje oružje i stvari prebaci kroz blok i da javi r. telegrafistima da izbegnu u šumu sa stanicama, a ako nikako ne mogu da ih sklone ili zakopaju.

     U Pavlovom stanu zatekao sam samo pola pratnje i potporučnika Bukumiru koji je odmah iščezao. Ne čekajući ni malo odmah sam se sa Pavlovim ličnim pratiocem Mirašem Randićem bacio na uništavanje i spasavanje kompromitujućeg materijala. Spalio sam u dve furune mnogo toga, našu pukovsku zastavu opasao oko tela četnika Panta Vukovića iz pratnje /naređujući da se probije napolje/ i kad sam hteo i ja poslednji da izađem začuo se signalni pucanj u varoši, i odmah zakloparale njemačke čizme na stepenicama stana. Držeći kod sebe lično dosta nesklonjenih kompromitujućih hartija i jugosl. štambilj, nečekajući Nemce skočio sam sa sprata stana u baštu, ugledao u susednoj bašti Nemca, jurnuo kroz hodnik zgrade pored drugog koji me ne primeti i na ulici najašim na trećeg koji me mitraljezom natera u prizemlje kod pratnje Pavlove koja je već slagala oružje na gomilu i odvođena. Držao sam se ugla sobe slažući oružje sa poslednjim preostalim četnikom /Čedom Popovićem/ dok nisam pod jedno bure sklonio štambilj, ne uspevši da sklonim iz džepova svoje hartije niti pištolj COLT. Odmah nas je poveo jedan podoficir i pored mog stana uspem da ga svratim /pod izgovorom da se „pozdravim s majkom“/ i zadržim u kujni zgrade. Dok je on ispijao rakiju i kafu, u susjednoj sam sobi sklonio sve kompromitujuće od sebe, pištolj dao gazadrici koja ga zakopa i uputim je da odmah iz moje sobe skloni mitraljezu i ranac koji me je naročito brinuo jer mi je tu bio novac od kredita za Albaniju. Kad sprovodnik već više nije hteo da čeka /hvala mu i za ovoliko/ poveo nas je u Štab.

     Za sve to vreme „blic“- racija davala je rezultate: Pavle /koji je iz stana pošao pravo i sklonio se u ital. delegaciju – jer su blokovi već bili posednuti /sa Nač. Štaba i ord. oficirom Rajo i pporuč. Bukumira/ već je bio smešten u limuzinu i povezen ka Andrijevici; na poljani kod Štaba rasla je gomila pohvatanih; po varoši trka, pucnji, panika i nemačko pronošenje poternice kao kroz mikrofon: Mirko Kuklić! Mirko Kuklić! Mirko Kuklić! …. Tu sam video da sam za njih mastan zalogaj. Verovatno su računali mnogo na mene zbog direktinijeg rada sa Vrh. Komandom, zbog radio veza i zbog cuca koji sam im priredio svojevremeno u Srbiji kad su mene i Rada otkrili u radu za organizaciju i izdali poternice.

     Blic-racija, kod ove nenaviknute i primitivne mase, za nekoliko minuta trke i grmljavine, proizvela je neverovatan strah /prosto-ludilo!/ tako da su najbliži među sobom gurali jedan drugog u nepriliku da bi spasli sebe. Kad me je sprovodnik /koji me je po amblemu ocenio kao oficira/ doveo i ostavio u Štab pun oficira, uvukao sam se u gomilu, dao im do znanja da me ne odaju /mada su mi dovikivali „javi se“/. Teško bih uspeo da nas nisu odmah postrojili i na veliku moju sreću /a nemačku glupavost/ – nebrojeći nas i ne popisujući imena, poveli nas peške za Mateševo. Kolona je brojila oko 1000 računajući tu i građane, pokupljene odreda. Usput sam samo uspeo da sinovicu majora Kujovića /dete koje je mnogo stvari spaslo/ uputim da izvadi štambilj ispod bureta u sobi pratnje Pavlove i skloni. Sirota /kako sam čuo kasnije/ bila je uhvaćena na delu, bacila u bašti štambilj koji ipak nisu pronašli i, pravdajući se nekim zaboravljenim sudovima, dobila batine.

     Do Mateševa su uspeli da pobegnu samo poručnik Tomo Radovanović i dva četnika iz pratnje Pavlove. Zavidio sam im na sretnim okolnostima: bili su na začelju sa vojnicima a mi oficiri na čelu, opkoljeni motociklima i malim tenkovima.

     U Kolašinu su ostali samo žene i retko koji muškarac. Panična strava toliko je obuzela masu pa i naše rezervne i jurišne jedinice da su pojedinci, prosto kao hipnotisani; ulazili sa položaja na blok, slagali oružje na gomilu i uvećavali kolonu roblja. Ovde krivicu bacam /uzimajući u obzir i komunistič. prst/ pored paničara-vojnika i na oficire od kojih se dosta njih pokazalo nedostojnim da se zovu i ljudi, a ne oficiri. Kad tačno odredim taj materijal, dostaviću imena i podatke.

     Na položajima /gde su Nemci takođe preduzeli raciju, ali nepotpuno/ mogli su svi izbeći. Izvuklo se i ostalo van domašaja samo pola 1. jurišne brigade, skoro cela 2. jurišna, nešto 3. jurišne, beranski odred, posada Babljaka, Bojovićevi, Ružićevi i još neki. Sva tri k-ta jurišnih brigada već su bili u koloni za Mateševo /bili su sašli u varoš na dogovor s Pavlom/. Posle bekstva krstareći teritorijom, doznao sam da na poziv Nemaca nisu sašli na predaju: Ivan Ružić, Leka Vujisić, Miraš Milajić, Manojlo Veković i još neki, a predali su se: Ljubo Minić, Nikola Bojović /odmah je interniran/, Bećir Tomović, Gajo Radović, Vlado Radović, Radule Kujović i drugi.

     U Mateševu je kolona privremeno bila smeštena kod pilane Đurovića. Prilikom racije u Kolašinu Nemci su otvorili i zatvor gde, smo držali komunističke osuđenike, pritvorenike i taoce i poveli ih zajedno sa nama. Odmah po datom odmoru kod pilane komunistički osuđenici /oko 25 najtežih/ pokušali su skupno bjekstvo. Srećom – u pravcu reke Drcke, Nemci su otvorili vatru i pobili za tren oko njih 16 dok je 9 umaklo. Za ovih 9 streljano je uveče 9 preostalih partizana. Da su pokušali bekstvo kroz masu, vatra bi se tu sručila i nastala bi kasapnica.

     Posle dvočasovnog čekanja i ponovnog pretresa /oko podne/ povedena je kolona u samo Mateševo i zatvorena u logor opasan žicom i samo sa jednom kapijom. Nemci su nas uveravali da ćemo svi biti pušteni i naoružani, da Pavle pregovara sa njihovim k-tom u Andrijevici i t. sl.

     Nagađanja, neizvesnost, strepnje i panična strava, mokra ledina gde smo ležali, očajna kiša i nedobijanje hrane, stvarali su očajno stanje. Počelo je da se zucka da će neki biti pušteni. Već se kod mnogih javlja vrlo bedan i prosto smešan izraz težnje za spasom /legalnim/ pa bilo pod kakvim bednim uslovima i bilo na čiju štetu. Ispoljavaju se već skoro svi. Sad se videlo šta ko vredi i koliko zbilja pripada Otadžbini i ideji za koju se bori. Ovo je došlo u završni oblik sutradan kad se na kapiji objavilo da će se pustiti oni koji su bili u ital. miliciji, koji su bolesni, đaci, činovnici „državni“ i stari preko 60 godina. Mnogi iz mase, kojima se za ova 24 sata dala prilika da pobegnu /pušteni su van žice poslom-posredstvom Italijana/ pošto nisu smeli da rizikuju da umaknu, vraćali su se govoreći kako „neće da izdadu Pavla“ već će sa njim ići. A kad je objavljeno da se gore pomenute klase puštaju svi su se zaleteli na kapiju bogoradeći kao bolesni, đaci, milicija itd.

     U međuvremenu naredim čuvaru zastave da pomoću nosioca hrane proturi zastavu napolje, u čemu on i uspe, te se ova sad nalazi na sigurnom mestu u Barama Kraljskim i uskoro ću je doneti na ovo područje gde i pripada jer je odavde razvijen najpre barjak naše borbe.

     Počelo je puštanje. Vojnici su upirali oči samo u starešine, od kojih su se neki već prihvatili da „klasiraju“ klase za puštanje stajući na čelo ovih kolona. Oficiri, među kojima prvi Radoman Ćeranić, Gajo Radović, Vojo Bojičić, Miloš Pavićević i dr. poleteli su /ne starajući se da proture napolje što više svojih vojnika – pa sebe/ i prvi molili da se puste – ubeđen sam samo sa željom da iznesu glave, bez pomisli na dalji rad što uostalom i danas dokazuju sedeći u žici u varošima i ne pokušavajući da izbegnu u šumu. Nas nekoliko mlađih prihvatili smo se posla: izbaciti pod raznim klasama što više naših vojnika napolje sa napomenom da nas čekaju tamo na ponovno skupljanje. Imao sam od svojih vojnika njih 52 koji su pohvatani u Kolašinu. Pod raznim klasama uspeo sam da proturim napolje 50, a samo dvojica nisu nikako hteli dok ne vide šta će sa mnom biti. Tako je učinio i dobar deo pratnje Pavlove, tako su učinili i vojnici ostalih komandanata /Lalića, Đuraškovića, Veskovića (Andrija) i Joksimovića i dr./ te je do večeri ostalo u logoru samo oko 15-20 oficira i oko 300 vojnika. Nadali su se još mnogi da će se puštanje nastaviti sutra. Ja sam znao koliko je sati, čim sam čuo ono odsečno „šlus“ onog Nemca na kapiji. Pokušao sam da izbacim još vojnika kao miliciju i da uz njih umaknem, ali je sve bilo gotovo već unapred spremno za internaciju jer su stražu već primili krvoloci i SS trupa. Počekao sam još 2-3 sata, primakao se žici razgovarajući sa legalnim jednim funkcionerom /predstavnik milicije Milo Bakić/ koji je bio sa one strane žice sa jednim Italijanom, mada još ne pušten kući. Kad se ovaj uputi natrag odakle je došao i kad se stražar okrenuo prema nekima koji su molili da „idu na vodu“ van žice, provukao sam se kroz jedan mali otvor i pored Ital. stražara na garnizonskom bloku upao u prvu kuću, istovremeno kad i Milo Bakić, koga sam tada /još neoslobođenog legalno, kako je hteo/ privoleo na bekstvo. Pritajili smo se tu do zore kad smo iza kuće dali znak Branku Đuraškoviću i naredniku Ljubu Kuču i Leki Laliću da beže k nama iz gomile koja je već primala sledovanje za put. Privukli su nam se neprimetno, prevarili smo i jednog i drugog stražara nemačkog na drumu i posle nekoliko koraka uhvatili se šume pravac s. Bare.

     Od onog ljudstva koje je pušteno dan pre toga iz logora, mnogi se nisu odmah hvatali šume već se uputili drumom /kao na sabor/ te nove nemačke kolone koje su ih sretale, pohvataju ih i mnoge interniraju.

     Uhvativši se šume, povezujući izbegle naše usput, stigli smo u s. Oblo brdo gde donesmo odluku da uprkos neprestanih nemačkih potera prokrstarimo teritoriju Kuča, povežemo se međusobno, obodrimo klonule i da se vratimo svaki u kraj gde najbolje može doprineti ponovnom uzdizanju organizacije. Pritom da ostvarimo sastanak sa majorom Lašićem u Levoj Reci gde Nemci još ne budu došli.

     22. maja ostvarismo sastanak sa majorom (Đorđije) Lašićem koji nas na prvi pozdrav potpuno nedrugarski primi /valjda kao Pavlove saradnike/ pošto je već bio ispratio majora Veskovića sa nekom instrukcijom za andrijevački srez. On je hteo da se ostvari sastanak svih preostalih za 26. maj ali su ovo malo kasnije /kad smo mi nasamo utvrđivali detalje/ odbili  njegovi najbliži reonksi k-ti: poručnik Lalić (Leka) i poručnik Ivanović (Vojo), te je i ovaj dogovor propao. Ovo tim pre što odmah potom uđoše Nemci u L. Reku i Lašić izbegne sa nešto ljudi a mi se prebacimo ka Komovima. Nisu uhvatili nikog jer su žurili u borbu kod Bioča /Podg. srez/ protiv partizana koja se posle 48 časova svršila po crvene katastrofalno: od 1800 jedva je 200 njih iznelo glavu.

     Vidio sam tada da je i u tom kraju veza naše organizacije prsla, /major Lašić, u svom bratstvu, nije mogao dve čete da izvede na položaj prema Morači koja je malo bila ugrožena od neke partizanske grupe/.

     Prst domaćih komunista, panika naših /stvorena kod ovih primitivaca najnelogičnijim i najneverodostojnijim glasovima/, lični momenti, strahovito jako ispoljen materijalni momenat /da mu ne izgori košara/, svako odsustvo osećaja za žrtvu, bratstvenički antagonizam i zla krv stvorena stalnim koškanjem – učinili su svoje. Tih dana, na obnovu i vaskrs naših formacija mogao je misliti samo onaj ko je poremećen umom, a to smo, po računu mnogih dotadanjih „četnika“, bili nas petorica: ja, Branko Đurašković, Leko Lalić, Voja Ivanović i Ljubo K.

     Ipak smo terali dalje. Vezali se sa Kučima /i L. Rekom/ ostavivši u povratku stanice za vezu sve do Oblog Brda u Andr. srezu kojeg smo opet prokrstarili povezujući ljudstvo i dižući klonule. Radilo se nekoliko dana i noći bez predaha i prostrujala je svuda opet misao da nismo potpuno krahirali, da smo još živi, da možemo i moramo raditi sve dok poslednjeg traje. Odmah smo dali instrukcije za prvu priliku, najpre za suprotstavljanje domaćim komunistima koji tada strahovito digoše glavu sa očajnim upinjanjem da nas dotuku.

     U tom međuvremenu major Vesković koga smo i mi i narod najpre i najradije želeli videti među sobom, opet  se slučajno mimoiđe sa nama i ode kod majora Lašića za L. Reku u čijoj mu je blizini, posle sastanka sa majorom Lašićem /pri povratku za andrijevački srez – mislim 24. maja/ pripremljena zaseda te je mučki ubijen on i poručnik Rajko Novović dok je potporučnik Radovan Romašević /koji je bio slučajni saputnik/ izbegao smrti i živ stigao u beranski srez  kod kuće odakle mi je, čim je čuo da sam ovde, dostavio izveštaj o pogibiji Veskovića. Kaže da se govori da je to delo osvete nekog partizana kome su ova dvojica streljali oca. To je ipak neobjašnjeno mada su stvarno već počele osvete u ovoj gužvi. Udar u Kolašinu je stvorio ogromnu smutnju, ova je stvorila bezvlašće, a ono dalo izraz svemu najgorem pa i osveti koja nam se javlja sada kao jedno zlo više. Ovaj gubitak toliko je veći što je Andrija Pavlov zamenik.

     Vest o pogibiji Veskovića i Novovića nismo imali proverenu te smo mislili da je proturena zbog nemačkih potera. Sa tim ubeđenjem, na dogovoru u Oblom brdu /noću 24/25. maja/ donesmo sledeću odluku:

     Svako od nas da pođe u svoj kraj gde može najbolje raditi i da produži rad danonoćno. Ja za levu obalu Lima u srezu beranskom, narednik Kuč za srez bjelopoljski, poručnik Ivanović da ostane u s. Bare da podiže i okuplja južnu polovinu sreza andrijevačkog vezujući se sa kolašinskim srezom, poručnik Lalić i poručnik Đurašković da prokrstare severnu polovinu andrijevačkog sreza posle čega Lalić da ostane u njoj i da radi a Đurašković da se prebaci na desnu obalu Lima u beranskom srezu i da je odmah podiže.

       U beranski srez /zajedno sa narednikom Kučom/ stigao sam 26. maja i došao u Zaostro. Došao sam tamo gde sam pre dve godine, pod isto ovako teškim prilikama počeo rad i borbu, zajedno sa Pavlom. Tu sam zatekao Svetozara Dobrašinovića sa nešto ljudi, sklonjenog izvan sela i Milivoja Zonjića u s. Zaostro. Dobrašinović me je oberučke prihvatio i obradovao se videći odmah iz prvog razgovora, pored svih muka, da ćemo ipak i dalje živeti kao vojska, raditi i boriti se. Obradovao sam se i ja jer je to ipak jedan od narodnih ljudi koji u ovom kraju svojim autoritetom još može da uspe u narodu što će mi doći kao korist za organizaciju.

         Svima saradnicima koje sam ostavio za sobom prolazeći terenom odmah sam uputio proglas i instrukciju za dalji rad te je sve oživelo i bilo odmah međusobno povezano. Radim u ime Vrhovne Komande po svojoj inicijativi a  i inače kao pomoćnik delegata Vrh. K-de za LSČO

         Odmah sam sa Dobrašinovićem stao da prikupljam ljudstvo /prilaze mi skoro svi pretekli iz pratnje Pavlove/ i sredstva naše organizacije koja su porasturana, popljačkana ili zakopana. Tu sam došao do žalosnih konstatacija. Sve što je bilo povereno pojedincima na čuvanje u magacinima /onolika naša imovina/ razgrabljena je, popljačkano i propalo. Ipak sam nešto prikupio. Težnja mi je bila najviše za ono iz magacina centra veze /U Beran – selu/ koga je Đorđe Delević, narednik prosto unakazio. Za ovo zaslužuje najstrožiju kaznu.

3. juna sa jednom petorkom pošao sam ka Kolašinu, provukao se između nekih grupica

 domaćih komunista na Bjelasici, privukao se noću uz samu kolašinsku žicu i otkopao 2       zakopane r. stanice sa celim priborom i proneo ih ovamo. A stvari, oružje i imovinu, što je zaostalo u samom Kolašinu sve su razpeli Kolašinci pod izgovorom da su to Nemci razneli. Čak šta više, kad su doznali da sam sa ljudima blizu Kolašina, prikazali su me okupatoru tako da su Italijani odmah izvršili blokadu ali bezuspešnu. Ovde se naročito ističe /kako sam doznao/ neprijateljski najamnik Ljubo Minić koji je sada pokazao pravu boju /između ostalog – kako čujem – pod nemačkim štambiljom poziva na predaju Nemcima naše ljude iz šume: Leku Vujisića, Miraša Milajića i dr./. Odmah sam ostvario u šumi sastanak sa poručnikom Milajićem, dao mu instrukciju za rad, ustanovio kanal za vezu i sretno pristigao ovde da produžim rad.

     Po povratku ovde, doznam da se u Šekularu nalazi Perhinek koji sada vrši obrazovanje /vaskrsavanje/ Štaba LSČO – Gorski Štab br.15 i već počeo punom parom da centrališe komandu. Međutim ja smatram za promašen posao centralisati komandu već sada kada moramo svi pojedinačno svoje najbliže okolne pripadnike izvlačiti iz depresije u koju je svaki pao, postepeno ih okupljati, podizati, bodriti i stvarati formacije. Smatram da se tu prebacio, pogotovu on /to je tragedija/ kog su i do sada a od sada će sabotirati mnogi, naročito pretendenti za grbove. On stvarno radi iskreno, pametno i požrtvovano za organizaciju ali se nikad ne upušta u psihu ove mase ovde. Stvarno, pomoćnik sam mu, – mlađi – ali zbilja bolje vidim način kako bi se od ovog testa napravilo nešto dobro. Valjda zato što već toliko godina studiram ovaj narod ovde.

     On se ne služi svačim da bi izvukao najpovoljniju rezultantu, već gura napred kao Prus, ne hoteći da okrene glavu i zaviri malo u stranu i razmisli kako će paralisati na praktičniji način /da uzmem izraz „engleski način“/ smetnje koje pojedinci, iz svojih ličnih interesa, čine organizaciji. Inače, sposobnost, ideološku izgrađenost, volju i požrtvovanost kakve su kod njega, mogu da zažele mnogi odavde.

     Dogovorio sam se s njim da obojica u dva razna kraja radimo pod imenom Vrhovne Komande /jer se samo tada slabo ko usuđuje da buče/ i to dok Vi ne naredite potrebno. Uspeh se već svuda oseća.

     U vezi izloženog, dajem sledeću situaciju, predlog i plan:

     SITUACIJA: /Nemci/ – u svom naletu na teritoriju LSČO /mislim prvenstveno na užu: srez beranski, bjelopoljski, andrijevački i kolašinski/, Nemci su trenutno razbili, rastresli i /u ljudstvu i naoružanju/ ne baš mnogo okrnjili naše formacije. Odvedeno je pored Pavla, Raja Popovića i pporuč. Bukumire još oko 40-oficira i oko 1500 četnika /od toga je, mislim, oko 2/3 pravih boraca/. Zaplenjeno je oko 1500 pušaka, oko 30 automatskih oruđa i /što je najteže/ veoma mnogo municije tj. skoro sva, izuzev ručnih šarži kod ljudstva i nešto spašene. Zatim organizacijski novac, sprema, hrana itd. ukoliko sami naši nisu to popljačkali.

     Raciju na našoj teritoriji Nemci su uglavnom završili do 1. ov.m. i produžili svojim snagama ka moru gde se sada većinom svi nalaze. Računam da su  kroz našu užu teritoriju u pravcu mora uputili najviše tri divizije. Evakuisali su garnizone: Mojkovac, Šahoviće, Bijelo Polje, Berane, Andrijevicu i /7. ov.m./ Kolašin a ostavili za posadu Italijane. Samo na Mateševu drže malu posadu /zbog komunikacije za more/. U naletu južno od linije Mateševo-Kolašin-Mojkovac imali su /otprilike do 1. ov.m./ borbi sa komunističkim formacijama i to u većoj meri u Morači, na Sinjajevini i u Piperima gde su sve komunističke snage potpuno razbili a taj teren opustošili u svakom smislu. Može se slobodno reći da komunističkog fronta u C. Gori više ne postoji. Strahovite su gubitke imali komunisti. Računa se na oko 3.000.

     Italijani: manji delovi Nemaca koji su do pre neki dan zaostali na našoj užoj teritoriji vršili su stalne potere za nama koje su sada preuzeli Italijani. Ne zaostaju nimalo za Nemcima. Videli nas momentalno rasturene, pa navalili kao lešinari /u pljačku, progon, teror/. Koliko mogu da procenim, smatram da ćemo našim preostalim snagama moći kroz kratko vreme da naplatimo ovaj krvavi dug. Jer, koliko sam krstarenjem naše uže teritorije procenio, imamo još uvek3-4000 pušaka sa oko 40 oruđa.

     Muslimani:  Pri naletu Nemaca na našu teritoriju, muslimani sa desne obale Lima /izuzev sektora prema Beranama/ navalili su na ošamućene Srbe svom divljačkom žestinom, spalili i uništili sva naša sela od sjeničkog sreza pa do Lima /zaključno sa Zatonom/. Sva ta izbeglička masa nalazi se sada na levoj obali Lima bez da je uspela da ponese ma šta od hrane i stvari i da potera ma šta od stoke.

     TO JE ZA SADA NAŠE NAJBOLNIJE PITANJE KOJE TREBA HITNO REŠENJE.

     Ova zverstva Turaka koja su Italijani svojski pomagali prestala su oko 10. ov. m. i sada se ne opažaju više nikakvi njihovi pokreti. Ukoliko nam mogućnosti dozvole, organizovaćemo napad za lokalnu odmazdu na desnoj obali Lima, samo bi to trebalo biti u koordinaciji sa našim snagama iz N.varoškog i sjeničkog sreza.

     Komunisti: Komunističkih formacija na teritoriji LSČO više nema, već samo domaćih grupica /najviše po 20 ljudi i to retke/ koje su još odavna u šumi i više pasivne borbe u borbenom smislu a dosta aktivne u propagandnom. Zato sad pripremamo plan za pariranje. Jedini njihov ostatak /neki njihov osakaćeni bataljon koji je zaostao oko Tare a popunjen od ovih domaćih/ juče je opkoljen u predelu Dobrilovina i, kako je javljeno, – pošto je ostao sa vrlo malo municije – opkoljen od Nemaca sa Mateševa i Italijana iz Kolašina, potpuno je uništen.                      

     Za uspostavljanje radio veze sa Vama /pošto nisam mogao da izvučem iz budžaka ni jednog od svojih r. telegrafista/ pokušao sam 9. i 19. ov. m. lično da radim i vjerujem da su me Vaše stanice uhvatile. Jedna je od stanica neispravna. Nisam mogao dobro da primam /jer sam tu još slab/ ali sam poznao rad Vaše mreže. Prekinuo sam rad zbog potera koje su nam priređene u to vreme i koje se stalno vrte oko nas.

      Računam da ću kroz koji dan dobaviti bar jednog od mojih „hrabrih“ r. telegrafista i uspostaviti vezu sa vama.

     Ovde se nalazi i Milivoje Zonjić koji ima od Vas nalog za uspostavljanje veze između Srbije i Crne Gore.

     Zato molim objašnjenje na šta se ta uloga svodi jer, ako je to neki zamašniji posao i vezan sa mojim radom, treba to dogovorno da uredimo i obavljamo.

     Da bi što pre i uspešnije krenuli napred u okupljanju,  formiranju i radu naših formacija, molim za sledeće:

     1/ – Pod pretpostavkom da je kod Pavla, Raje ili Mitra nađena u hartijama neka depeša sa kojim ključem šifre, ili u zakopu u Kolašinu pronađena ona sama, treba odmah izmeniti našu šifru i dostaviti mi novu obratnom poštom. Dotle, ako bude aktivirao stanicu, radićemo sa ona dva ključa za radio saobraćaj /br. 25 i 26/ koji od svojih reči imaju početna slova „o.k. i … o.  k…“ i „z….. d. s. o. D…..“. Takođe mi pošaljite Vaše pozivne znake ako ste izmenili.

     2/ – Pošaljite mi instrukcije za rad.

     3/ – Ako je moguće, molim da mi se uputi 1-2 autom. oruđa, jer u našoj grupi koja broji oko 50 ljudi /van kuća, stalno sa mnom u šumi/, imamo samo dva.

     4/ – Pošaljite mi jedan ručni generator za punjenje akumulatora.

     5/ – Obavestite me šta je bilo s mojih 4 r. stanica koje sam Vašem centru veze uputio krajem aprila u Zaostro /„COLINS“, Gođevac. Gedža PPO Gedža Wek, Gedža NAL/ jer ni jednu od njih nisam pronašao do sad niti im naišao na trag. Jednu je izgleda digao Delević i nikako ne mogu o njoj nešto pouzadno da doznam. A može biti verovatno da on – onakav kakav je – veli s njome da obrazuje „neki istaknuti deo K. de“.

     6/ – Molim da nam uplatite novčana sredstva za izdržavanje ljudstva /svaki dan se povećava brojno stanje/, za podizanje organizacije, za ob. službu veze /kurire/ i propagandu. Možete na našu k-du uputiti i za druge naše grupe koje isto ovako žive i rade po ostalim srezovima, ali u tom slučaju mi Vi pošaljite raspored za svaku grupu da ne bih imao natezanja oko raspodele.

     Ukupnu sumu sami odredite, a treba biti u lirama /eventualno nešto u zlatnicima – za propagandu, ali vrlo malo/.

     Pomoć za na desnoj obali Lima popaljeno Srpstvo, ako ste u mogućnosti, pošaljite odvojeno i naznačite da je ta suma za tu sirotinju.

     7/ – Uputite mi blanko ovlašćenja.

     8/ – Ako raspolažete kojim signalnim pištoljem pošaljite 2 kom. sa raznobojnih nekoliko metaka /valjaju za akcije na komunističke grupice/.

     9/ – Koliko budete u mogućnosti, pošaljite nam za ručnu apoteku zavojnog materijala i lekova, jer nemamo ni to ni lekara ni apoteke, niti ma koga odakle bi to dobavili, a imam neke ranjenike.

     10/ – Ukoliko raspolažete, pošaljite nam bar kakav štambilj za Gorski Štab.

                                        PREDLOG ZA FORMACIJU  L.S.Č.ODREDA

  KOMANDANT: kapetan VOJO LUKAČEVIĆ

  Nač. Štaba: major RADE PERIŠIĆ

Deleg. Vrh. K-da i

Pomoćnik Beran. brigade                      Mirko Kuklić

KOMANDANT  I    L.S.Č.O.: Svetozar Dobrašinović

     Ovo područje obuhvata deo beranskog sreza na levoj obali Lima i eventualno deo bjelopolj. sreza /na zapad/ do puta Sl. Most-Ravna Reka.

KOMANDANT  II Beran. brigade: Poručnik BRANKO ĐURAŠKOVIĆ

     Ovo područje obuhvata deo beranskog sreza na desnoj obali Lima i eventualno deo andrijevačkog koji se naslanja na granicu beranskog /Šekularska opština/.

KOMANDANT Bjelopolj. brigade /jedna/: Rez. Kapetan MILIVOJE OBRADOVIĆ

     Ovo područje obuhvata ceo ostatak bjelopoljskog sr.

KOMANDANT  II Andrijevačke brigade: Poručnik LEKO ŠOŠKIĆ

     Ovo područje obuhvata Polimlje.

KOMANDANT  I Andrijevačke brigade: Poručnik LEKO LALIĆ

     Ovo područje obuhvata ceo ostatak andrijevačkog sr.

KOMANDANT  I Kolašin. brigade: Kapetan LEKA VUJISIĆ.

     Ovo područje obuhvata deo kolašinskog sreza na levoj obali Tare /bez Mojkovca i Polja/.

KOMANDANT  II Kolaš. brigade: Rez. poručnik MIRAŠ MILAJIĆ.

     Ovo područje obuhvata deo kolašinskog sreza na desnoj obali Tare /sa Mojkovcem i Poljima/.

     Nadležnost i teret komande područja otprilike se poklapa sa onom od dosadašnjih brigada.

     Formirane grupe uz štabove komande brigada u šumi biće osnova iz koje će se, malo kasnije, izvesti formacija brigada u smislu uputa 5.

              Por. Mir. Đ. Kuklić

Signatura:

DACG, AOIRP-PG, IX1b-120/43

mr. Selhanović Jadranka

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *