October 25, 2021

Plan za likvidaciju Crne Gore

 Plan za likvidaciju Crne Gore

Piše: mr Jadranka Selhanović

Prvi svjetski rat

Iako se srpska politika već duži niz godina bavila crnogorskim državnim pitanjem, rješavanje tog pitanja posebno se intenzivira u vrijeme Prvog svjetskog rata. Na pojačanu aktivnost zvanične Srbije da tada ostvari ciljeve svoje državne i nacionalne politike, svakako su uticale ratne okolnosti u kojima se našla Crna Gora u januaru 1916. godine. U vrijeme raspuštanja crnogorske vojske, odlaska crnogorskog kralja i dijela vlade iz zemlje, stvara se povoljan ambijent da se crnogorsko državno pitanje riješi u skladu sa interesima Srbije.

Dok su srpska vlada i njena vojska, nakon povlačenja, boravile na Krfu 1916. godine, nastajali su i planovi kojima se kreirala poslijeratna sudbina Crne Gore. Ustvari, na Krfu u ljeto 1916. godine ispisivane su stranice projekta po kojima je, dvije godine kasnije, Crna Gora izgubila svoj suverenitet i nezavisnost.

O ovim događajima svjedoče dva pisma nastala na Krfu u julu i avgustu 1916. godine. U prvom pismu srpski zvaničnici Todor Božović i Jovan Đonović, ukazuju predsjedniku srpske kraljevske vlade Nikoli Pašiću, da je upravo nastupilo pogodno vrijeme da se desetogodišnji problem crnogorskog pitanja napokon okonča. Odlaganje rješavanja tog pitanja smatrali su štetnim po srpske nacionalne interese. Okolnosti koje su zadesile Crnu Goru 1916. godine bile su, prema njihovim procjenama, pravo vrijeme za bezuslovno prisajedinje Crne Gore Srbiji.
U drugom pismu, koje su Božović i Đonović uputili Ljubomiru Davidoviću, ministru prosvjete i crkvenih poslova u srpskoj vladi, iznešen je detaljan plan po kojem je trebalo izvesti planirano prisajedinjenje.
Ovakvih i sličnih pisama na adresu srpske vlade tokom njenog boravka na Krfu stiglo je više. Njihova sadržina po pitanju Crne Gore bila je uglavnom ista. Razlike su postojale jedino u predloženom načinu za sprovođenje plana.
Da je zaista projekat Božovića i Đonovića bio i zvanično usvojen, svjedoče događanja koja su zadesila Crnu Goru okončanjem rata 1918. godine. Način organizovanja i odluke Podgoričke skupštine (Velika Narodna Skupština srpskog naroda u Crnoj Gori), održane novembra 1918.godine, svjedoče da se nestajanje Crne Gore odvijalo po njihovom planu. Izvršenim prisajedinjenjem Crne Gore Srbiji i detronizovanjem dinastije Petrović-Njegoš, projektovano „likvidiranje“ crnogorskog pitanja bilo je završeno.

Pisma koja smo priredili , objavljuju se integralno prvi put. Manji dio drugog pisma dao je istoričar Dimitrije Vujović u svojoj knjizi „Ujedinjenje Crne Gore i Srbije“ (Titograd, 1962, 302).
Ova dokumenta nalaze se u Državnom arhivu Crne Gore, Odsjek IRP- Podgorica, arhivska zbirka “Dokumenta o radničkom pokretu između dva svjetska rata”.

Dokumenta

1.
Pismo Todora Božovića i Jovana Đonovića koje su dostavili
Nikoli Pašiću i Ljubomiru Davidoviću u kome obrazlažu značaj
prisajedinjenja Crne Gore Srbiji za srpski nacionalni projekat.
Krf, 24. 07. 1916. godine.

Poštovani Gospodine Davidoviću,

Predsedniku Ministarskog Saveta, G.N. Pašiću,
uputili smo pismo ove sadržine:

Danas kad smo u oči velikih događaja; kada je istorija počela da uzima onaj obrt, koji je i prirodan i posledica snaga naših saveznika; kad je moguće nesmelima izvoditi smele zaključke, onakve kakve su smeli izvodili od početka ove velike evropske katastrofe, uz prkos vrlo teških, koji su se preživeli,- mi smo slobodni da se još jedan red vratimo temi, koju smo
obrađivali, prošla je već i jedna decenija: na pitanje Crne Gore.

Mi smo u toku našeg nacionalnog rada i naše borbe sve do danas imali jedno neizmenjeno gledište, koje nisu izmenili ni ljudi ni događaji, i za koje smo imali čast čuti i od Vas, Gospodine Predsedniče, prilikom viđenja na Krfu, da je opravdano događajima, na ime: po opšte srpske interese štetno je trpeti odvojenu Crnu Goru od Srbije; i da Crna Gora, kao i sve druge neslobodne pokrajine, mora ući u sastav kompaktne Velike Srbije. To je gledište, posle svega onoga što se zbilo u decembru 1915.g., osvojilo teren, postalo je toliko neosporivo, da se dobronamerni ljudi ne usuđuju ni diskutovati ga, a kamoli osporavati. Mi ne smatramo za sreću što su događaji kroz tako oporu stvarnost dali sankciju našim nazorima, verujući da se i moglo izvesti nešto vojske i ipak da se ideja o jedinstvu lakše realizuje, da nam je omogućen dolazak u Skadar pre kapitulacije Crne Gore. Ali, ono što nije izvedeno ranije, ono zašto je prošlost dala jednu gorku lekciju, ujedinjenje, odnosno prisajedinjenje bez ikakvih ograda- treba da bude izvedeno sutra, što ranije, čim se dade mogućnost za to; dobra raspoloženja i pravilna shvatanja trebaće iskoristiti.

Prema našim obaveštenjima, odgovorni evropski svet, Evrope savezničke, ne samo što nema ništa protiv našeg ujedinjenja, nego čak smatra da je potrebno i da je vreme da se sad izvede. Čak onamo, u Rusiji, gde se moglo misliti da se, zbog familijarnih i tradicionalnih veza sa porodicom Petrovića, mogu očekivati smetnje, naići će se na potporu. Jedino u Italiji, više radi njihovih političkih računa, nego iz ljubavi prema crnogorskoj dinastiji, pokušaće da prave smetnje ili bar politički pazar. I, ako ne jedina, ipak najveća smetnja ostaje u samoj Crnoj Gori, u njenoj dinastiji i prijateljima njenim.

Kad je pravilna ocena naših shvatanja i naših zahteva nacionalnih prokrčila sebi put i u stranom svetu, mi smo slobodni vam, Gospodine Predsedniče, i Vladi Kraljevine Srbije izneti naše gledište, kako bi trebalo rukovoditi akciom u Crnoj Gori da se crnogorsko pitanje likvidira kako je najkorisnije, sa najmanje potresa i najmanje zamerki Srbiji.

Mi smatramo da je za našu naciju i našu buduću veliku srpsku državu najkorisnije izvesti potpuno unificiranje Crne Gore sa Srbijom, ne ostavljajući, ne stvarajući nikakve lokalne autonomije, niti u ma kakvoj funkciji dinastiju Petrovića. Ona je svojim rđavim radom, a na kraju svojim izdajstvom, razrešila Srpski Narod od svih obzira prema njoj. Ako bi Evropa bila sklona tražiti kakve materijalne kompenzacije za nju, to je stvar Vlada Kraljevine Srbije da reguliše i docnije Srpskog Naroda da primi.
To je krajnji smer akcije.

Ove ideje nisu strane u Crnoj Gori. Našim radom u narodu, balkanskim ratovima, radom Srbijinim kao Pijemonta, a naročito organizovanom propagandom u toku ovoga rata, uspelo se bilo da se za ideju zatalasaju najšire mase, i u narodu i u vojsci, tako, da nije bilo ove katastrofe, moglo se nadati da se pri kraju rata, a u sporazumu ili bar sa znanjem Kraljevske Vlade, izvrši proglas ujedinjenja. Po vestima, koje su probile iz Crne Gore, posljednjih meseci, izgleda da je beda i sramota, kojima su Petrovići zaogrnuli Crnu Goru, počela da im rasteruje čak i mnoge režimske fanatike, koji ostadoše u zemlji.

Radi toga, što ideja o jedinstvu osvaja čak onamo i u ropstvu, mi mislimo da sa njom treba obeležiti prvi korak na zemljištu Crne Gore. Trebaće odmah povući jedan snažan potez, koji neće ostaviti dvoumice, koji će jasno obeležiti da je pobedila struja za jedinstvo i da je primljena van granica, u Evropi, koja je sita ne dvolične nego mnogolične državne politike cetinjske. Tako da i oni, koji ostadoše verni Petrovićima i „Crnogorstvu“, izgube i da im se odseku veze, koje bi pokušali da hvataju, u koliko ih već nemaju.

Zato je potrebno osigurati da srpska vojska bude u mogućnosti da uđe na teritoriju Crne Gore pre drugih ili bar jednovremeno ma sa kim drugim, npr. Talijanima. U srpskoj vojsci ima više od dvadeset aktivnih i rezervnih oficira iz Crne Gore; ima dvadesetina činovnika nižih i viših, koji nisu prekinuli veze sa rodbinom i koji nisu nepoznati narodu; Ima naših omladinaca i crnogorskih činovnika ovde, na Krfu, već raspoređenih u vojsci, i u Evropi više od pedeset, koji mogu biti odmah upotrebljeni; ima jedan bataljon dobrovoljaca, sastavljen od Bokelja, Hercegovaca i Crnogoraca- pređašnji dobrovoljci crnogorski- svi ti ljudi mogu biti upotrebljeni. Mi mislimo ovako:

1. Sve ih okupiti na jedno i to što pre. Za one koji su rapoređeni tražiti oslobođenje i prekomandovanje toj jedinici, koja bi, sa dobrovoljačkim bataljonom, premašila 600 ljudi.
2. Dodati ih štabu one vojske, koja će operisati prema Crnoj Gori. Za vreme dok se dođe do teritorije crnogorske ove ljude spremiti za akciju tako da svaki zna šta ima raditi.
3. Onda kada se uđe u Peć ili, ako podesnije bude, dublje u zemlju sa tim ljudima, koji su gotovo iz svih plemena crnogorskih, proglasiti jednu narodnu vladu, koja bi organizovala vlasti na teritorijama koje se zauzimaju i kupila narod pod oružje.
4. Srpska Vlada bi pridodala stručna lica za organizovanje i vlasti i vojske kao i finansirala ceo pokret, dok joj se prizna ili se sama reši da i formalno uzme upravu Crne Gore u svoje ruke.

Mi mislimo, svakako, da je ovo najzgodniji put za likvidaciju crnogorskog pitanja, kada se Crna Gora još ne smatra kao jedna obična neoslobođena provincija.

U inostranstvu će izgledati prirodnije, a dinastija Petrovića imaće manje opravdanja da viče protiv Srbije. Pored toga, ako bi Talijani ušli u jedan deo Crne Gore, privremena crnogorska vlada bi se nosila sa njima i sprečila uvođenje ili propuštanje kneza Nikole ili kojeg člana dinastije na teritoriju Crne Gore u opšte ili, ako to nebi bilo moguće, bar ne onaj deo gde je ona postavila vlasti. Na taj način stvorilo bi se pitanje ne između Srbije i Petrovića, nego između Petrovića i Crne Gore kao države i naroda. I u tom najgorem slučaju, svakako, pitanje je krenuto napred i Srbiji je olakšano njegovo rešavanje ili davanje forme rešenju.

Ako se bude uradilo po ovom predlogu, bez potresa, bez krvi i bez velikih zameraka, može se, po našem mišljenju, kad se nađe za shodno, najsvečanije proglasiti ujedinjenje i zbacivanje dinastije Petrovića.(Celo preduzeće neće koštati više nego ma kakav drugi način da se izabere).

Ako nađete da treba usvojiti ovaj naš projekat, mi ćemo organizovati ceo posao i podneti Vam detaljne liste ljudi i detaljan program rada. Neka nam je slobodno dodati da smatramo da svi pozvani i zainteresovani ne treba da odlažu rešenje crnogorskog pitanja zato što je vreme i potreba da se srpski problemi reše u celini.

Verujemo da se Vi i Kraljevska vlada, kao tvorci istorijske deklaracije o ujedinjenju cjelokupnog našeg naroda sva tri imena i iz svih pokrajina, bavite i ovim pitanjem. Sasvim je prirodno, da i pored toga, ne stignete da i u detaljima razradite svaki deo iz kompleksa našeg nacionalnog pitanja. Radi toga i bili smo slobodni izaći sa ovim našim mišljenjem, za koje verujemo da principijelno odgovara Vašem gledištu, a što je rezultat jednog saznanja, dobivenog dugom borbom, studiranja cilja, koji se ima postići, i elemenata, sa kojima se ima raditi. Ako bi to poslužilo opštoj svrsi i olakšalo trud onih, koji stvaraju osnovnu građu našeg narodnog i državnog organizma, onda se postigla namera. Uverenja smo da ćete ovo shvatiti tako i izvoleti nas upoznati sa mišljenjem ili odlukama Vašim.

Sa odličnim poštovanjem

Krf, 24. jula 1916.g. (Potpisi).


Nadam se, Gospodine Davidoviću, da ćete preduzeti što je potrebno, kako i ovaj naš predlog ne bi bio sudbine kao neki ranije.

S odličnim poštovanjem

Na Krfu, Todor Božović, s.r.
24. jula 1916.godine. Jovan Đonović, s.r.

2.

Pismo Todora Božovića i Jovana Đonovića dostavljeno
Ljubomiru Davidoviću u kome obrazlažu plan
prisajedinjenja Crne Gore Srbiji.
Krf, 18.avgust 1916. godine.


Poštovani Gospodine Davidoviću


U pismu, upućenom G. Ministru Predsedniku, čiji smo Vam duplikat predali, naglasili smo da je vreme za rešenje crnogorskog pitanja, i da je najzgodniji način za to, kad se Crna Gora već ne može smatrati kao obična neoslobođena pokrajina, obrazovati jednu privremenu crnogorsku vladavinu, čim se uđe na teritoriju Crne Gore. Imala bi se obrazovati jedna narodna revolucionarna vlada, koja bi, s pomoću upotrebljivih dosadašnjih crnogorskih podanika na strani i dodatih Crnogoraca oficira i činovnika u Srbiji, organizovala vlast i pripremila narod da u najpogodnijem momentu proglasi zbacivanje dinastije Petrovića i sjedinjenje Crne Gore i Srbije u jednu kompaktnu celinu.

Pošto je utvrđena činjenica da i srpski upravni krugovi smatraju da je sad i potreba i najzgodnije vreme za likvidaciju Crnogorskog pitanja, kad i naši prijatelji u Evropi tako gledaju, mi mislimo, da bi trebalo rešiti, prvo, da li se u principu usvaja ovaj način rada, za koji mi mislimo, kao što smo u ranijem pismu i naglasili, da je najzgodniji; i, drugo, ako se usvoji, kojim ljudima da se poveri izvođenje stvari, s kojim ljudima da se izvodi i kakva sredstva da se upotrebe.

S pogledom na to, što je ideja o jedinstvu pobedila, što će se, svakako, naići i u zemlji najviše na njene pristalice, potrebno je da na čelu pokreta budu ljudi koji su se najviše borili za nju, koji su je oličavali i oličavaju u sebi. Pored toga, trebaće tako čist, svetao posao poveriti ljudima oprobanim, neokaljanim ni lično ni nacionalno, a koji neosporno imaju najčvršći koren i najjači uticaj u narodu. Mi ćemo biti slobodni da ponovimo Vaše saopštene reči, da bi rad sa neispravnim ljudima bio skrnavljenje stvari, naročito kad se može bez njih. Mi mislimo, da bi sa nama trebalo da budu u centru ovi ljudi: Mitar Đurović, biv. ministar, Petar Kosović, b. direktor u Pljevljima, Momčilo Kostić, inžinjer i u svoje vreme istaknuti omladinac, dr. Pavle Čubrović, profesor, i kao ministar vojni Miroslav J. Piletić, p. pukovnik (ovom poslednjem ličnu vrednost potencira mnogo to, što je njegov otac ostao sinonim borbe protiv Nikole Petrovića, te mislimo da bi bio dobro primljen). Rezervisalo bi se jedno, ili eventualno, dva mesta za koga od preostalih političkih ljudi u Crnoj Gori.

Po usvajanju načina rada imalo bi se prići njegovom izvođenju. Tako, među prvim, trebalo bi utvrditi kad će se proglasiti privremena vlada. Radi toga što sve okolnosti govore, da kralj Nikola održava vezu sa svojim ljudima u zemlji, i što se ima indicija da će se raditi i odovuda na stvaranju veza sa tim ljudima, a da im se nebi ostavilo vremena za kolebanje i eventualno pribiranje za osujećivanje, mi mislimo da je potrebno odmah, još u samom početku, kad se stupi na teritorije Crne Gore, obeležiti budući rad: proglasiti narodnu vladu, koju bi Srbija, kao izraz narodne volje, priznala.

Treće je finansijsko pitanje. Vlada Kr. Srbije treba da donese rešenje i stavi na raspoloženje potrebne sume za organizaciju vlasti, plate činovnika i organizovanje vojske. Ako se i ne nađe sve činovništvo onamo, trebaće izdavati pomoći njihovim porodicama, koje će se nesumljivo pridobiti na taj način; a trebaće plaćati i ono, koje bude postavljeno. Svakako ni sve muško stanovništvo neće biti odvedeno, te će se moći organizovati žandarmerija i nešto vojske. Izdaci na to, kao i plate oficira, neće biti neznatni. Budžet crnogorski, posle oslobođenja novih krajeva, bio je oko deset miliona, a Vi znate koliko ste davali na vojsku u toku rata. Ove sume i današnje prve potrebe poslužile bi za prvo vreme kao merilo određivanja izdataka.

Četvrto, Kralj. vlada treba da reši i o prvoj pomoći narodu, koji, svakako, oskudeva u svemu. Trebaće pripremiti još dosta hrane i najnužnijih namernica, koje bi se sa promenom stanja odmah izdelile narodu i pridobile ga, i na taj način, za poredak, od kojega može dobiti samo pomoći. Stanovništvo Cr. Gore premašilo je 400.000, taj bi broj trebalo imati u vidu prilikom određivanja nabavki.

Peto, trebaće doneti jedno rešenje o činovništvu. Do definitivnog rešenja pitanja ostalo bi po starom; ali će im trebati obećati, da će njihovo pitanje biti zakonski rešeno, da će svi, koji se ne budu eksponirali protiv novog poretka, biti primljeni za činovnike u Srbiji. To bi važilo i za oficire.

Kad bi Kralj. Vlada povoljno rešila ova pitanja, onda bi trebalo da se što pre učini ovo;
1. Bataljon Srba Dobrovoljaca treba dodati onoj vojsci, koja će operisati prema Cr. Gori;
2. Štabu te vojske treba će dodati sve činovnike i omladince sa liste, koju vam prilažemo. Za one, koji su raspoređeni u vojsci, potrebno je tražiti oslobođenje i prikomandovanje; one, koji su u Evropi, pozvati da dođu;
3. Oficire, aktivne i rezervne, sa istog spiska takođe dodati štabu te vojske.
Na ovaj način, ta privremena vlada imala bi pri ruci i embrion vojničke sile i prvo potrebno činovništvo.

Kraljevska Vlada bi dodala, pored navedenih oficira, još nekoliko stručnijih, koji bi korisno pomogli izvođenje organizacije vojske i bili presudni savetnici višim crnogorskim komandantima, koji se zateknu u zemlji i budu upotrebljeni. Potreban bi bio i jedan viši policijski činovnik, koji bi pomogao organizaciju policijskih vlasti.

Ovakvim radom novo stanje će se stabilizirati, moći će se pozvati predstavnici plemena i na zgodnom mestu i u izabranom momentu proklamovati sjedinjenje. Po svemu se razume, da se podrazumeva unapred spremljena i određena kooperacija projektovane vlade i onog dela srpske vojske, koja bude operisala preko Crne Gore.

Ulazak Rumunije u rat i posledice, koje se otud očekuju, treba da ubrzaju ceo posao, jer su srećni izgledi da će naše stvari uzeti jedan obrt, koji će nas skoro dovesti do naših domova, gde nas i na dalje čekaju veliki zadaci.

Na kraju bićemo slobodni da napomenemo kako mislimo da je potrebno pozvati što pre one ljude, koji imaju da budu članovi privremene vlade, radi definitivnog sporazuma.


S odličnim poštovanjem

Na Krfu Todor Božović, s.r.

18. avgusta 1916.g. Jovan Đonović, s.r.

mr. Selhanović Jadranka

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *