Kad je bila Mojkovačka bitka: 1912. ili 1916? (2)
Piše: Vladimir Jovanović
„Bio je početak jeseni kada je Crna Gora 1912. godine ušla u rat sa Turskom. Mojkovac, malo granično mjesto na desnoj obali Tare, svakog je časa očekivalo napad“, pisali su Ljubo Anđelić i Jevrem Brković u knjizi „Mojkovačka vrata“ (Cetinje, 1966).
„Oglasio se sa lijeve obale Tare crnogorski top. To prvo topovsko đule u Balkanskom ratu preletjelo je preko utvrđenih kula na desnoj obali uznemirene planinske rijeke. Bataljoni Kolašinske brigade, zajedno sa Uskočkim i Drobnjačkim bataljonom Durmitorske brigade prelazili su pod pljuskom olova most kod Mojkovca“ (str. 37).
Knjiga Anđelića i Brkovića objavljena je u sklopu proslave pola vijeka Mojkovačke bitke iz 1916, kada je kod Mojkovca podignut njenim junacima u čast spomenik. Te godine je dr Radoslav Rotković u produkciji Filmskoga studija Titograd snimio dokumentarac „Mojkovačka bitka“ sa svjedočenjima nekih od aktera; etc.
Međutim, prva Mojkovačka bitka, ona iz 1912, ostala je i onda i sada neopravdano u sijenci – za savremene generacije i na granici anonimnosti – iako je 26. septembra/9. oktobra 1912, kada se odigrala, ne samo otpočeo Prvi balkanski rat, nego i Mojkovac oslobođen, postavši dio Kraljevine Crne Gore – baš kao i područjâ još sedam savremenih crnogorskih opština: Berane, Bijelo Polje, Gusinje, Petnjica, Plav, Pljevlja, Rožaje.
Zahvaljujući oslobodilačkim borbama, koje su 1912. počele na Mojkovcu, upravo cjelokupna sadašnja državna granica prema Srbiji je ustanovljena i posebnim ugovorom Cetinja i Beograda 30. oktobra 1913. verifikovana…
* * *
Rijeka Tara u srednjem i donjem toku, do ispred Šćepan polja, na Berlinskome kongresu 1878. je potvrđena kao dio śeverne crnogorsko-turske granice. U Ugovoru Berlinskoga kongresa Mojkovac se pominje u čl. 28, đe se veli da državna granica „ide uz Taru do Mojkovca i približuje se Šiškom jezeru“ (Novak Ražnatović, „Crna Gora i Berlinski kongres”, Cetinje 1979, str. 310).
Prema dr Đoku D. Pejoviću, tada je, na desnoj obali Tare, od strane Turaka „započelo i podizanje karaula i stražara, od Mojkovca do Prenćana i Ograđenice; ubrzano se radilo i na projektima za podizanje novih utvrđenja u unutrašnjosti turske teritorije“ („Politika Crne Gore u Zatarju i gornjem Polimlju 1878-1912“, Titograd 1973, str. 92)
„Mjesto na kome je podignut današnji Mojkovac ranije se zvao Požar“, pisao je dr Zdravko Ivanović, navodeći da je „Mojkovac u periodu od 1878. do 1912. imao funkciju graničnog naselja“, a 1912. „Mojkovac je imao karaulu, han i sedam muslimanskih kuća“ („Gradovi – komunalni centri Crne Gore“, Beograd 1979, str. 49).
Turci su 1886. u Mojkovcu napravili carinarnicu. Postojao je jedan drveni most preko Tare. Turci su od Mojkovca do Bijekloga Polja napravili samo „bolji seoski put”, dok su do okolnih sela postojale samo šumske staze.
Književnik Ćamil Sijarić, autor romana „Mojkovačka bitka“, opisao je da su Turci „na samoj obali Tare načinili karaule za vojsku, oko kojih se, tokom vremena, razvilo novo naselje — to jest novi Mojkovac; u posljednje vrijeme turske uprave ovaj novi Mojkovac postao je granično mjesto između Turske i Crne Gore i nisu jednom, nego sto i jednom, oko njega vođene borbe“ („Zapisi o gradovima“, Sarajevo 1976, str. 276).
Zbog krvoprolićâ, te krađa i paljevina u okolini Mojkovca – 1886, 1904, 1906, 1910, 1911. godine – ponekad su zasijedale međudržavne crnogorsko-turske komisije. U 1912. je bilo dvadesetak incidenata. Početkom te godine sagrađena je turska karaula „Pržišta“, na desnoj obali Tare, ispred crnogorskoga sela Bjelojevići. Ispostavilo se da su šančevi ovoga veoma dobro utvrđenoga objekta podignuti na crnogorskoj teritoriji. Iz njih je 20. jula/2. avgusta 1912. otvarana vatra na crnogorske podanike koji su obavljali svoje poljske radove. Očekivao se i napad oko 2.000 turskih vojnika iz garnizona u Bijelome Polju i Beranama.
Zbog toga, po naređenju crnogorske vlade, pokrenuti su ka Mojkovcu bataljoni Kolašinske brigade iz sastava 4. divizije Crnogorske narodne vojske na čijem je čelu bio major Milo Matanović. Pośednuti su položaji od Polja do Šiškoga jezera na Bjelasici. Napade na turske utvrđene granične objekte kod Mojkovca je predvodio Poljski bataljon Kolašinske brigade, sastavljen od pet četa: Prva – Bistrica, Gojakovići, Dobrilovina, komandir Dimitrije Redžić; Druga – Donja Polja, komandir Lakić Krgović; Treća – Gornja Polja, komandir Milivoje Krgušić; Četvrta – Bjelojevići i Podbišće, komandir Savić Mišnić; Peta – Štitarica, komandir Blažo Kršikapa (poginući na opsadi Skadra); bataljonski sveštenik je bio Rade Vujisić.
U karauli „Pržišta“, prema različitim podacima, bilo je između 30 do 50 pripadnika redovne turske armije – askera. „Izrodio se krvav boj“, izvještavala je crnogorska štampa, „u kome su naši nalećeli na šanac, zauzeli ga i srušili, a zatim i na samu kulu, iz koje je oko desetorica naših ubijeno; i kulu su, takođe, sravnili sa zemljom i Turke potisnuli“. Osim „Pržišta“, napadnute su i zapaljene turske stražare ispred Mojkovca: „Ambarine“ , „Mostina“ i „Pobrđe“.
Askeri su se na Pržištima hrabro borili. Većina ih je izgunula u vatrom zahvaćenoj karauli. Naime, otpor je skršen kada je karaula, u kojoj su se Turci zabarikadirali, zapaljena sa košuljom po kojoj je posut gas. Prema različitim verzijama, po ideji poručnika Savića Mišnića, zapaljenu košulju su ubačili – Pavle Ćorić, Miroslav Kovijanić, Milija Mišnić i-ili Novica Lašić. Taj poduhvat je ušao u lokalnu legendu: na isti način, ubačivanjem zapaljene košulje, koja je izazvala požar, skršen je otpor Italijana 15. jula 1941. u zgradi pošte u Mojkovcu.
Tokom akcije uništenja turskih utvrđenja ispred Mojkovca 20-21. jula/2-3. avgusta 1912, poginulo je 18 crnogorskih vojnika: Mirko Vlaović, Mihailo Vojinović, Milija Madžgalj, Milan Bogavac, Vule Šćepanović, Mališa Šćepanović, Rade Grdinić, Milutin Milikić, Miraš Milikić, Milisav Topović, Milisav Mrvić, Milosav Gašević, Radivoje Pejović, oficir Vukadin Bulatović, Migud Rudić (iz Ravne Rijeke, dobrovoljac), Jovan Đogović (iz Vraneša, dobrovoljac); iz Lipovskog bataljona poginuli su komandir Vukalica Drašković i Božo Čogurić.
Zbog događaja kod Mojkovca, „ovdašnji carsko-otomanski [turski] poslanik [ambasador na Cetinju], g. Rustem Alfred-bej [interesantno, bio je etnički Poljak, uz to katolik – prim.a], zahtijevao je od kraljevske [crnogorske] vlade notom zadovoljenje u roku od 24 sata, inače, izjavio je, da će prekinuti diplomatske odnose“, pisala je crnogorska štampa. „Kraljevska vlada“, navodi se dalje, „na glas ovoga sukoba, odmah je izaslala na lice mjesta g. brigadira Janka Vukotića da uspostavi red i mir na granici i izdala sve potrebne naredbe za to da se dalje krvoproliće spriječi“.
Počeli su u Mojkovcu pregovori sa pograničnim turskim vlastima. Osim brigadira Vukotića, crnogorsku stranu su zastupali oblasni upravitelj iz Kolašina Joko Jovićević i pogranični komesar iz Andrijevice Gavro Protić; a tursku stranu pogranični komesar Rašid Akib-paša. Pregovori su trajali do 27. jula/9. avgusta 1912. kada je postignut sporazum i potpisan protokol. Uspostavljena je neutralna zona od 300 metara duž granice kod Mojkovca.
Do jeseni 1912, od Mojkovca ka Beranama, prema nekim podacima, Crnogorska vojska je srušila ukupno 11 turskih pograničnih objekata. Borbe tokom kojih su „Poljani napali tursku karauli na Pržištima i poslije ogorčene borbe je zauzeli“, a „istovremeno je došlo do novih čarki na Bjelasici“, Ljubo Anđelić tačno ocijenjuje: „Sve ove akcije imale su karakter nasilnog izviđanja mojkovačkih položaja sa kojih će 9. oktobra [1912] krenuti lijeva kolona Istočnog odreda pod komandom Janka Vukotića u neodoljiv juriš“ („Grad na Tari“, Titograd 1960, str. 28).
* * *
Događaji oko pograničnih turskih objekata kod Mojkovca u ljeto 1912. izazvali su veliku pažnju stranih diplomata u Kraljevini Crnoj Gori o čemu izvještavaju svoje vlade. Provijava uvjerenje da se možda radi o uvodu u opšti crnogorsko-turski rat. Za mnoge, ne samo savremene Mojkovčane, možda će biti interesantno neke od njih citirati.
Grof Džon Frensis Čarls de Salis, ambasador Velike Britanije u Crnoj Gori, izvještava Edvarda Greja, ministra vanjskih poslova: „Kao što sam već imao čast da Vas kratko izvijestim, ozbiljan susret je održan 4. avgusta [1912] između turskih i crnogorskih trupa. Scene borbe, na śeveroistoku od Kolašina, kod Mojkovca ili Pržišta (Przishte), različito su opisane. Mojkovac je tačka u kojoj, prema čl. 28 Berlinskoga ugovora, granica napušta pravac rijeke Tare i prati greben brdâ. Izgleda da je neposredni uzrok incidenta spor u vezi s pravom na prikupljanje sijena na određenenim livadama za koje se tvrdi da su unutar crnogorske granice. Do sada nijesam uspio da saznam kakva je prirode turskog zahtjeva, ako postoji, da raspolaže tom zemljom” („British Documents on the Origins of the War, 1898-1914”, tom 9, sv. 1, London 1933, str. 600).
Srpski ambasador u Crnoj Gori, Mihailo Gavrilović, piše 23. jula/5. avgusta 1912. Beogradu: „Pre desetinu dana načelnik Min. inostr. dela [Kraljevine Crne Gore] posetio je ovdašnjeg [na Cetinju] turskog poslanika i žalio mu se kako Crnogorci nedaleko od Mojkovca, prema Kolašinu, ne mogu da dignu letinu sa svoga zemljišta – zvanog Pržište? – koje su Turci zauzeli nelegalno, podigli šanac i ne dadu nikome prići. Na to turski poslanik telegrafiše vlastima u Berane i Skoplje da učine sve što mogu da se incidenti kakvi izbegavaju.
Tri dana docnije načelnik dolazi poslaniku opet i žali se da su Turci još uvek na pomenutom zemljištu i da će sopstvenici poći na rad pod zaštitom oružane sile, ako se drogojače ne bude moglo. Turčin ponovo telegrafiše gorepomenutim vlastima da se incident izbegava na svaki način. U subotu 21-og ov. m. stignu telegrami na Cetinje da je toga dana, oko 7 časova pre podne, počeo BOJ KOD MOJKOVCA, da su Turci oterani sa pomenutoga zemljišta i da su Crnogorci na turskom zemljištu srušili dve kule. Turski poslanik odlazi Martinoviću [Mitru, brigadiru, tada je bio premijer – prim.a] i prebacuje mu napad pre nego što su iscrpljena diplomatska sredstva za rešavanje spora. Objašnjenje je bilo oštro i Rustem-bej [turski poslanik] zaključi: ‘Vi ste se koristili prilikom što ste na toj strani jači od nas; ali, ima tačaka gde smo mi jači od vas!’ – ‘Bujrum!’, odgovori mu Martinović ” („Dokumenti o spoljnoj politici Kraljevine Srbije”, knj. 5, sv. 2, Beograd 1985, str. 208).
Jakov M. Nenadović, srpski ambasador u Istanbulu, 8/21. avgusta 1912, obratio se, po instrukcijama iz Beograda, turskom ministru vanjskih poslova da mu, povodom događaja na crnogorskoj granici, „skrene prijateljsku pažnju”. Turski ministar je izjavio da je „Crna Gora uspevala da čak izvesne velike sile obmane i uveri da turske pogranične trupe izazivaju sukobe”, ali da su „izazivačke akcije”, uključujući i one u „Mojkovcu delo crnogorskih pograničnih vlasti” (str. 400).
Iz izvještaja ambasadora M. Gavrilovića sa Cetinja od 24. jula/6. avgusta 1912. se doznaje: „Turci su juče pre podne opet pokušali ofanzivu kod Mojkovca. Crnogorci su ne samo odbili napad, nego daleko u unutrašnjost gonili neprijatelja. Brigadir Janko Vukotić stigao je juče po podne na razbojište i povraća red” (str. 219-220). Nešto kasnije, on će pisati Beogradu: „Za objašnjenje onoga što se desilo ja ću da pomenem: da je događaj kod Mojkovca zbog Pržišta direktna posledica događaja u Zeti u kome su Crnogorci stradali pre dvadeset dana. Pržište je osveta za Gošiće [kod Golubovaca, đe je nekoliko Crnogoraca tada poklano – prim.a]. Izabrata je tačka na kojoj su Turci bili nesumnjivo na crnogorskom zemljištu i gde će sukob ispasti nesumnjivo u korist Crnogoraca. Zato nije izabrana Velika (Ržanica) za koju Crnogorci imaju najviše da se svete Turcima“ (str. 236).
* * *
Tadiša Čogurić je 1912. imao 16 godina. On je učesnik i prve (1912) i druge (1916) Mojkovačke bitke. Njegov otac, Božo Čugurić, poginuo je 21. jula 1912. upravo u borbama za karaule i stražare kod Mojkovca.
Otac i sin su, dakle, pripadnici Kolašinske brigade 4. divizije Crnogorske vojske. „Zajedno sa svojim komandantom, divizijarom i serdarom Jankom Vukotićem i ratnim drugovima iz Uskočko-Drobjačke brigade, njeni su borci svoju ratnu karijeru i počeli tu na Mojkovcu 1912. godine, a tu su je u januaru 1916 — opet zajedno — i završili“ ( „Mojkovačka vrata“, str. 22).
Mojkovačka bitka od 26. septembra/9. oktobra 1912. – prva je crnogorska pobjeda u Balkanskome ratu, uopšte, prvi crnogorski ratni trijumf nakon 1878. tj. od okončanja Veljega rata. Prvo je 1912. pao Mojkovac, dan kasnije, tek 27. septembra/10. oktobra tursko utvrđenje Dečić, kasnije Šipčanik, etc. Kako se odigrala prva od mojkovačkih bitki?
U objema, 1912. i 1916, dakle, zapovijedao je Janko Vukotić. Malo ko je tako zadužio neki kraj kao ovaj Čevljanin Mojkovac. A neki su, poput srpskoga ambasadora u Crnoj Gori M. Gavrilovića, izvještavali 29. septembra/12. oktobra 1912. da se, od borbi dijela Crnogorske vojske na Tari i Limu, „ne može očekivati suviše, jer je [Istočni] odred podeljen na 8 kolona, koje su sve pod komandom Janka Vukotića, koji je uz to i NESPOSOBAN VOJNIK“ („Dokumenti o spoljnoj politici Kraljevine Srbije”, str. 871).
Međutim, Vukotić je toga dana već bio u Bijelome Polju, prethodno oslobodivši Mojkovac! Vijest iz crnogorske štampe glasi:
„MOJKOVAC, 27. septembra [1912]. – Juče oko 8 sati izjutra, general [Janko] Vukotić otpočeo je topovsku paljbu na Mojkovac. Na glas topa oduševljenje je bilo veliko među vojskom. Poslije dva sata uporne borbe, MOJKOVAC JE BIO U NAŠIM RUKAMA, a malo docnije zauzete su sve glavne pozicije na Tari i povrh Mojkovca. Neprijatelj, iako se uporno borio, bježi pred nama bez obzira.
Zauzev glavne pozicije, mi smo ušli dva sata u tursku granicu i utaborili se na Lepencu, tri sata daleko od Bijeloga Polja. Među vojskom vlada najbolji red, i ne gledajući na vrlo rđavo vrijeme, a naročito maglu, održavaju se izvrsne veze među lijevim i desnim krilom centra naše vojske, u kome se nalazi glavni štab Odreda Istočnoga. General Vukotić sada je izdao nova naređenja za dalje kretanje vojske. Uz put smo nailazili na mnoštvo mrtvih i ranjenih neprijatelja. Naših je svega 5 poginulo i 15 ranjeno“.
Još 1914. o tome Slovenci Anton Sušnik i dr Vinko Šarabon u knjizi „Vojska na Balkanu 1912/13“ (izdavač Založila katoliška bukvarna, Ljubljana) pišu: „Dne 9. oktobra 1912 ob 8. uri zjutraj je general Vukotić s severno kolono svoje armade napadel Mojkovac na črnogorsko-turški meji. Po dveurnem hudem boju so Črnogorci vas zavzeli. Nato so na, skočili turške utrdbe pri Mojkovacu in ob rekin Tara in osvojili dne 9. oktobra“ (str. 159).
Navode i da „povsod so se bili hudi in krvavi boji“…
(Nastavlja se)
